Kosova virus

Manijakalno pranje ruku, kao novouvedena tekovina čovečanstva zbog korona virusa, neophodno je kod Kosova virusa. Čini se da albanska strana razmišlja kako da opere ruke pred svojom javnošću od mogućnosti da delovi teritorije koju oni smatraju svojom ipak završe u srpskim “rukama”, dok srpski političari razmišljaju kako da operu ruke od Kosova kao nezavisne države kojoj su oni dali legitimitet, piše u autorskom tekstu Dragoljub Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista “Danas”.

Srpski i albanski političari, mnogo pre nego što je korona otkrila rukovanje kao veoma opasnu tekovinu čovečanstva, uveli su pravilo da je veoma rizično pružati ruku onima koji su s one druge strane administrativne linije, (ne)popularno zvane – granica.

Tako je u julu 2012, odmah pošto je pao s vlasti, Boris Tadić sreo Hašima Tačija na nekoj konferenciji u Dubrovniku i pred kamerama se rukovao sa njim, što je tada predstavljalo neviđenu regionalnu atrakciju. Kao da su dva političara izvela specijalnu tačku na trapezu, a ne pružili jedan drugom ruku. Nema ko se nije oglasio o tom “veoma opasnom” gestu, najobičnijem rukovanju, valjda se brinulo da Tači Tadiću ne prenese Kosova virus, preteču korona virusa…

Oni najglasniji protivnici Tadićevog rukovanja sa Tačijem, naprednjaci i socijalisti, nedugo posle toga i sami su, pod patronatom Evropske unije koja im je dahtala za vrat kao novim licima srpske politike, morali da otpočnu masovno rukovanje sa kosovskim političarima, pa je problem Kosova krenuo da se malkice raspetljava.
Topli ljudski dodir, takozvani „tač“ (engl: touch) bio je, zapravo, ključni početni momenat samita sa Tačijem (engl: Touchijem). Da li je Dačić „tačno“ Tačija ili je Tačić „dačno“ Dačija?

Ispostavilo se da je politika pipav posao, pa je Vučić, Dačićevom rukom, potpisao Briselski sporazum, pošto Kosova virus, isto ko i korona virus, kao najvažniju preventivnu meru predviđa da je sve, pa i zarazne sporazume, najbolje potpisivati tuđom rukom. U ovom slučaju, Dačićevom rukom.

Pokazalo se da Kosovo i korona imaju drugačija epidemiološka pravila – kod Kosova rukovanje dovodi do nekih pomaka, kod korone nikako.

Sada, kada je potrebno nastaviti pregovore uz ceo buljuk stranih posrednika koji niču kao pečurke posle kiše i respiratori u vreme Vučića, dok korona i dalje tinja kao globalna opasnost, ta zabrana rukovanja mogla bi biti adut u rukavu dve strane da smanje srdačnost, makar onu lažnu diplomatsku, jer se čini da ni jedni ni drugi nisu spremni da u totalu razreše kosovski čvor.

A ne žele da reše taj čvor, sve dok ne nađu način da operu ruke pred svojim biračima od tog finalnog dokumenta koji bi se zvao pravno-obavezujući sporazum ili tako nekako.

Uz to, i manijakalno pranje ruku, kao novouvedena tekovina čovečanstva zbog korona virusa, neophodno je kod Kosova virusa.

Čini se da albanska strana razmišlja kako da opere ruke pred svojom javnošću od mogućnosti da delovi teritorije koju oni smatraju svojom ipak završe u srpskim “rukama”, dok srpski političari razmišljaju kako da operu ruke od Kosova kao nezavisne države kojoj su oni dali legitimitet.

Nema tog Domestosa, asepsola, tečnog sapuna ili razblaženog alkohola koji bi istorijski mogao da opere ruke, obraze, podove i sve ostalo što mora da se pere pred biračima odraslim na mantrama o našem i njihovom Kosovu.

Zamislite ovu situaciju: Vlada Srbije donosi odluku da podeli 100 evra svim punoletnim građanima Srbije, a kako po Ustavu Srbije građanstvo Srbije čini i stanovništvo Kosova, logično je da 100 evra dobiju i oni. Ajd da vidimo – da li bi univerzalni znak ljubavi, kakav je moneta od 100 evra koju vam neko daje na poklon, može da pomiri Srbe i Albance?

Ne može, izgleda, moraće da ih mire neki Lajčaci, neki Greneli, uglavnom, neki koji nemaju nikakve emocije, kojima je bitno samo da se Srbi i Albanci što više rukuju, makar zajedno kolektivno oboleli od kovida-19. Ali da oni, ti Greneli i Lajčaci, taj uspeh ubeleže kao preporuku da jednog dana dobiju Nobelovu nagradu za mir ili makar, poen u nekim svojim predizbornim, diplomatskim ili ličnim kampanjama.

Srbija je umesto Kosova kojeg nema dovoljno, tokom pandemije Vladi u Prištini poklonila 1.000 testova za kovid 19 kojih takođe u tom trenutku nije imala dovoljno. Bilo je to ipak ohrabrujuće, da se tamo u Prištini nije našao neko pametan da predloži da se tih hiljadu testova vrati darodavcu, jer je srpski test za koronu, valjda, neprimenjiv na albanskom življu. Kosovo se neće rešiti dok god kosovski i srpski političari u mogućnostima traže nemogućnost. Nego će se rešiti tek kada počnu u nemogućnostima da nalaze mogućnost.

Ministri zdravlja Srbije i Kosova razgovarali su o koroni preko video linka, dok se Kurtijeva vlada uveliko upokojila, a Srpska lista smišljala kako da neprimetno podrži sledeću kosovsku vladu. Ali da je podrži tako što će srpska javnost da stekne utisak kako je nikako ne podržava, jer ko je lud da podrži zloglasnog Haradinaja, o kome tabloidi Srpske napredne stranke u Srbiji pišu kao o tipu koga ni rođena majka ne bi podržala, a kamoli Srpska lista, skup časnih vatrogasaca sa “vekovnog ognjišta”.

Cela kosovska priča je, dakle, kombinacija raznoraznog licemerja. Imate SAD koji bi to pitanje da reši što pre kako bi Tramp svom biračkom telu, koje suštinski ne razlikuje koronu od Kosova, pokazao da je pomirio neke tamo Indijance, na nekom Balkanu, što prosečnom Amerikancu znači isto što i pomirenje neka dva luda naroda na bratskoj i prijateljskoj Atlantidi. Imate EU koja bi da sve to reši pre nego što se i sama raspadne na nekoliko “Kosova”, valjda smatrajući da će preko Lajčaka biti lakše lajkovati neki sporazum. Njihova deviza je: Lajkujte se preko Lajčaka. Dobro zvuči.

Imate, onda, srpske i kosovske političare, koji nemaju ideju da bi dva naroda morali da pomire zato što ćemo tu zajedno živeti narednih nekoliko milenijuma, već sve rade samo kad ih neko na to primora, natera ili uceni.

I imate Srpsku listu koja više liči na specijalizovanu agenciju za masovno čestitanje rođendana Vučiću, nego na samostalnu grupu građana koja se bori za prava Srba.

Da neko o trenutnoj kosovskoj situaciji snimi TV seriju, bila bi to tragikomedija. Da neko o tome napiše pozorišni komad, bio bi to teatar apsurda. Ovako, to je samo naša mala balkanska tragedija.

Tekst je napisan zahvaljujući saradnji sa FDMC iz Gračanice, a u okviru inicijative „Otvoreno o…“ koju je osmislila i podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS) u sklopu projekta pod radnim nazivom „OPEN“. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove FDMC-a, Kosovske fondacije za otvoreno društvo ni RTV Kim.

Ova inicijativa koja se realizuje u saradnji sa devet srpskih NVO i medija sa Kosova: Medija Centar, Crno beli svet, Forum for Development and Multiethnic Collaboration, New Social Initiative, NGO Aktiv, Center for the Rights of Minority Communities, Institute for Territorial Economic Development, Humani Centar Mitrovica, RTV Kim je započeta u aprilu 2020. i trajaće do kraja godine.